Dug put Turske ka članstvu u Evropskoj uniji skoro neočekivano postao je predmet međunarodnih diplomatskih talasanja. Američki sekretar za odbranu Robert Gejts izrazio je zabrinutost zbog narupenih turskih odnosa sa Izraelom i okrivio Evropsku uniju da je odgurnula Ankaru od Zapada, odbijanjem Turske da ubrzo postane članica EU. Iako je EU odbacila američke optužbe, analitičari ističu da je činjenica da je vlada premijera Redžepa Tajipa Erdogana promenila tursku spoljnu politiku i preuzela jaču tursku ulogu na Bliskom istoku, poboljšavajući veze da musulimanskim zemljama, pre svega sa bivšim rivalima Sirijom i Iranom.

Piše tim CEV magazina

Paket od 750 milijardi evra koji solidarno formiraju zemlje članice Evropske unije i Međunarodni monetarni fond nije u tolikoj meri pojas za spasavanje posrnule Grčke, koliko slamka spasa za samu evrozonu i u širem smislu same Evropske unije. Da bi se neki savez isporobao i dokazao čvrstim ili slabim, nažalost potrebna je kriza, a ova aktuelna i akutna se verovatno bolje nije mogla poručiti.

Godišnja ocena zaposlenih, koja je u razvijenim zemljama sveta već dugogodišnja praksa, u većini kompanija na balkanskim prostorima tek se utemeljava, pri čemu se veruje da će se to pozitivno odraziti na produktivnost zaposlenih, jer će na kraju godine biti nagrađeni na osnovu rezultata svog rada. Na osnovu takvog posmatranja rada trebalo bi da rečenica „radio, ne radio, svira ti radio", koja je česta uzrečica mnogih na srpskom prostoru, bude davna prošlost zaposlenih.

Nema tog pitanja u zemljama zapadnog Balkana (istočni poluostrva je uveliko Evropska unija) za koje se po automatizmu ne može reći da je regionalno pitanje. Nasleđe ratnih sukoba, tranzicija u vidu društvene, političke i ekonomske promene, organizovani kriminal i druge teme. Po svakom od ovih i mnogih drugih pitanja pojedine države su uspešnije od drugih, ali su sve generalno prilično slabe, deleći zajedničke probleme. Malo je stvari u kojima se sve zemlje regiona slažu, osim jednog - sve žele da postanu deo Evropske unije. A da bi to postale, između ostalog, moraju da razvijaju dobrosusedske odnose i ma koliko im to teško padalo, u tome su sve bolje.

Bezmalo celokupna električna energija koju građani Srbije potroše za svoje potrebe dobijena je iz takozvanih konvencionalnih izvora energije, kao što su termoelektrane i hidrocentrale. S druge strane, dobijanje struje iz obnovljivih izvora energije i dalje se smatra kao daleka budućnost kojom se iz perspektive većine bavi po koji zaljubljenik u čistu energiju. Međutim, vreme intenzivnog korišćenja obnovljivih izvora u Srbiji dolazi sporo, ali taj put je prosto nemoguće izbeći, između ostalog, i zbog toga što su energetska efikasnost i korišćenje obnovljivih izvora energije veoma važne teme u Evropskoj uniji.

Približno 45 odsto budžeta Evropske unije namenjen je poljoprivredi, te otuda i ne čudi što se EU u žargonu često naziva i „agrarnom unijom". Ako se samo ova činjenica pogleda, onda je jasno da, kad se pogleda samo privreda, ova grana je svakako najvažnija za Srbiju. Srećom i Srbija već decenijama jedino i može da se oslanja na agrar, s obzirom da je to jedini privredni sektor u kojem se svake godine ostvaruje suficit. U 2009. Srbija je izvezla poljoprivrednih proizvoda za dve, a uvezla za 1,3 milijardi dolara. Čak i u uslovima recesije zarada od 700 miliona dolara bila je za 100 miliona veća nego godinu dana ranije.