Sud pravde Evropske unije osnovan je prvim sporazumom, kojim je ustanovovljena Evropska zajednica za ugalj i čelik 1952. godine . Sedište je u Luksemburgu.
Uloga Suda je da se postara da se zakonski propisi Evropske unije jednako interpretiraju i primenjuju u svim državama EU. On, naprimer, vodi računa o tome da se nacionalni sudovi jednako izjašnjavaju u istom slučaju.
Sud nadzire i da li članice EU i njene institucije rade ono što im zakon nalaže. Sud može i da izmiri članice EU, institucije, poslovne partnere i individue u njihovim sporovima.
Sud čini po jedan sudija iz svake države-članice. Ipak, zbog efikasnosti u radu, Sud retko kad zaseda u punom sastavu. Najčešće zaseda tzv. Veliki Senat koji čini svega 13 sudija, ili grupa od petoro, pa čak i troje.
Rad Suda pomaže osam javnih pravobranilaca. Njihova je dužnost da iznesu stav o slučajevima, koji su dospeli na Sud. To moraju činiti javno i nepristrasno.
Sudije i javni pravobranioci moraju, bez sumnje, biti nepristrasni. Oni poseduju kvalifikacije i sposobnost neophodne za imenovanje na najviše funkcije u sudstvu u svojim matičnim zemljama. Zajedničkim dogovorom vlada država EU, sudije i generalni zastupnici postavljaju se na rad u Sud Pravde na period od šest godina, koji se može i produžiti.
Prvostepeni sud formiran je 1988. godine , sa zadatkom da pomogne Sudu pravde da se izbori sa velikim brojem slučaja, i da građanima obezbedi bolju pravnu zaštitu. Ovaj sud (koji čini deo Suda pravde) odučuje, pre svega, u individualnim građanskim parnicama i korporativnom pravu, ali i u slučajevima zaštite prava konkurencije. Ovaj sud, takođe, čini po jedan sudija iz svake države EU.
Sud za građanske parnice EU donosi presude u sporovima koji se vode između Evropske unije i građanskih službi. Ovaj Sud čini sedam sudija i predstavlja deo Prvostepenog suda.
Sud pravde, Prvostepeni sud i Sud za građanske parnice imaju po predsednika, kojeg su birale kolege sudije. Njihov mandat traje tri godine i može da se prolongira.

ULOGA SUDA

Pet najčešćih slučajeva koji dospevaju pred Evropski sud pravde odnose se na :
- precizno tumačenje evropskog zakonodavstva;
- neispunjavanje ugovornih obaveza;
- poništavanje zakona;
- nedonošenje zakonom propisanih mera;
- pretpljenu štetu
Precizno tumačenje evropskog zakonodavstva - Nacionalni sudovi u zemljama EU dužni su da obezbede pravilno tumačenje i primenu zakonskih propisa Evropske unije. Međutim, postoji rizik da se EU zakoni različito interpretiraju u državama zajednice. Da bi se ova pojava sprečila, postoji tzv. procedura preliminarnog odlučivanja. To praktično znači da nacionalni sud, ukoliko proceni da postoji opasnost od neadekvatne primene zakona EU, može zatražiti savet od Evropskog suda pravde. Ovaj savet daje se u obliku preliminarnog odlučivanja.
Neispunjavanje ugovornih obaveza - Komisija može pokrenuti ovo pitanje, ako smatra da bilo koja država-članica ne ispunjava obaveze koje su regulisane EU zakonom. Rešenje ovih pitanja može pokrenuti i bilo koja druga zemlja Evropske unije. U oba slučaja, Sud preispituje tvrdnje i donosi svoj sud. Ukoliko se utvrdi da je okrivljena država EU zaista pogazila zakon, ona mora hitno da reaguje. Ako Sud ustanovi da ta zemlja nije ništa učinila po tom pitanju, onda mora platiti kaznu.
Poništavanje zakona - Ukoliko bilo koja država-članica, Savet, Komisija, ili (u izvesnim situacijama) Parlament smatraju da je određeni zakon EU nezakonit, mogu zahtevati od Suda da taj zakon i poništi. Postupak za poništenje zakona mogu pokretnuti i pojedinci, koji veruju da ih određeni zakon direktno ugrožava. Sud može proglasiti zakon ništavnim, ako ustanovi da je nezakonito usvojen ili nije u potpunom saglasju sa sporazumima na kojima se temelji Evropska unija.
Nedonošenje zakonom propisanih mera - Sporazum o EU predviđa da Evropski parlament, Savet i Komisija donose određene odluke u određenim okolnostima. Ukoliko to ne učine, države-članice, druge institucije i (u nekim slučajevima) pojedinci i kompanije mogu uložiti žalbu Sudu.
Pretrpljena šteta - Ukoliko su bilo koji pojedinac ili kompanija pretrpeli štetu zbog postupanja, odnosno nepostupanja Evropske zajednice i njenih zaposlenih, oni mogu podneti zahtev Prvostepenom sudu za isplatu odštete.

ORGANIZACIJA RADA SUDA

Po prispeću, za svaki proces određuju se sudija i javni pravobranilac. Procedura koja sledi odvija se u dve faze: prvo u pismenoj, a zatim i u usmenoj formi.
U prvoj fazi, svi učesnici procesa podnose pisane izjave, da bi sudija na osnovu toga sastavio izvešaj i pravni osnov za taj slučaj.
Drugu fazu čini javno saslušanje. U zavisnosti od težine i važnosti slučaja, saslušanje se može održati pred komisijom od tri, pet, 13 sudija, a katkada i pred punim sastavom. Na saslušanju, zastupnici obeju strana upoznaju sudije i javnog pravobranioca sa slučajem. Javni pravobarnilac zatim iznosi svoje mišljenje, posle čega sudije donose svoj sud o tome. Ono ne mora nužno biti u saglasju sa stavom javnog pravobranioca.
Odluku Suda donosi većina i ona se saopštava javno. Suprotstavljeni stavovi se ne iznose. Odluka se proglašava na dan njenog donošenja. Procedura u Prvostepenom sudu je slična, s tim što javni pravobranilac ne iznosi svoje mišljenje.

.