Savet je glavno telo u Evropskoj uniji, čiji je osnovni zadatak donošenje odluka. Kao i Evropski parlament, Savet je ustanovljen osnivačkim sporazumom 1950-ih godina. Ono predstavlja članove EU, a na sastanke se odaziva po jedan ministar iz svake zemlje.
U zavisnosti od toga šta je na dnevnom redu, odgovarajući ministar učestvuje na određenom sastanku. Ukoliko će , na primer, Savet raspravljati o zaštiti životne sredine, sastanku će se odazvati ministri zaduženi za taj resor iz svih članica EU, i u tom slučaju sastanak se naziva „Savet za zaštitu životne sredine“.
Veze Evropske unije sa ostatkom sveta regulišu se posredstvom „Saveta za opšte poslove i spoljne odnose“. Međutim, Savet ima širi opseg odgovornosti iz oblasti opšte politike, pa se na njihove sastanke mogu odazvati bilo koji ministri, koje imenuju vlade država iz kojih dolaze.
Postoji devet Saveta različite strukture:
- za opšte poslove i spoljne odnose;
- ekonomske i finansijske polove (Ekofin);
- pravdu i unutrašnja pitanja;
- zaposlenje , socijalnu politiku, zdravstvo i odnos sa potrošačima;
- konkurenciju ;
- transport , komunikacije i energetiku;
- poljoprivredu i ribarstvo;
- zaštitu životne sredine;
- obrazovanja , omladine i kulture.
Svaki ministar Saveta ima punomoćje svoje vlade da je predstavlja. Drugim rečima, potpis ministra predstavlja saglasnost vlade kojoj pripada. Štaviše, svaki je ministar odgovoran narodnoj skupštini i narodu države čiji parlament zastupa. Ovakav način omogućava Savetu demokratičnost u donošenju odluka, kao što je slučaj i sa odlučivanjem u okviru Evropskog parlamenta.
Predsednici ili premijeri država EU sastaju se na zasedanju Evropskog saveta najviše četiri puta godišnje sa predsednikom Evropske komisije. Na ovim sastancima gradi se celokupna politika EU i rešavaju se pitanja koja se ne mogu rešiti na nižem nivou (npr. ne mogu ih rešavati ministri na običnim sastancima Saveta). Uzimajući u obzir važnost razgovora koji se vode na sastancima Evropskog saveta, često se zaseda do kasno u noć i tako privlači velika pažnja medija.

ZADACI SAVETA

Savet ima šest ključnih zadataka:
1. Usvajanje zakona – zajedno sa Evropskim parlamentom u mnogim oblastima;
2. Usaglašavanje poslova iz oblasti ekonomske i socijalne politike koja se odnosi na države-članice;
3. Zaključivanje međunarodnih dogovora između EU i ostalih zemalja ili međunarodnih organizacija;
4. Odobravanje budžeta Evropske unije, zajedno sa Evropskim parlamentom;
5. Definisanje i primena zajedničke inostrane i bezbedonosne politike EU, koja je utemeljena na preporukama Evropskog saveta;
6. Usaglašavanje odnosa između narodnih sudova i policijskih snaga u oblasti kriminala.
Većina ovih odgovornosti vezuju se za oblast zajednice, odnosno oblast delovanja u kojima su države-članice odbacile suverenitet i donošenje odluka prepustile institucijama EU. Ova oblast predstavlja „prvi stub “ Evropske unije.
Ipak, poslednja dva zadatka Saveta odnose se većim delom na oblasti u kojima države EU nisu prenele svoje nadležnosti, već jednostavno rade zajedno. Ovakav odnos naziva se međuvladinom saradnjom i pokriva drugi i treći stub EU.

RAD SAVETA

Zakonodavstvo - Suština rada Saveta je usvajanje zakonskih propisa u oblastima u kojima je EU prenela nadležnost. To se uglavnom postiže zajedničkim odlučivanjem, pri čemu zakonski propis, koji je Komisija prethodno predložila, zajednički usvajaju Parlament i Savet. U nekim oblastima, Savet ima zadnju reč, ali samo na osnovu predloga Komisije, i tek nakon što se u obzir uzmu stavovi Komisije i Parlamenta.
Upravljanje politikom država-članica - Zemlje Evropske unije odlučile su da žele zajedničku ekonomsku politiku, koja je utemeljena na njihovoj dobroj usklađenosti. Ovu koordinisanost sprovode ministri ekonomije i finansija , koji zajedno čine Savet za ekonomska i finansijska pitanja (Ekofin). Njihov je cilj, između ostalog, stvaranje uslova za otvaranje više radnih mesta i sticanje boljeg obrazovanja, ali i uspostavljanja sistema zdravstvene i socijalne zaštite. Iako je svaka država EU odgovorna za sopstvenu politiku u svakoj od ovih oblasti, one se mogu složiti oko zajedničkih ciljeva i oslanjati se na iskustva drugih zemalja. Ovakav proces naziva se „otvoreno usklađivanje “ i odvija se unutar Saveta.
Zaključivanje međunarodnih ugovora - Savet svake godine „zaključi“, odnosno ozvaniči, niz Ugovora između EU i država koje nisu njen deo, kao i međunarodnih organizacija. Ovi ugovori mogu pokrivati široku lepezu različitih oblasti, kao što su trgovina, saradnja i razvoj, a mogu se odnositi i na tekstilnu industriju, ribarstvo, nauku, tehnologiju, transport, itd. Osim toga, Savet može zaključiti dogovor (konvencije) među državama EU na polju poreske politike, privrednog prava, sloboda, bezbednosti, pravde i konzularne zaštite. Pod konzularnom zaštitom smatra se pružanje pomoći: u slučaju smrti, teške nesreće ili ozbiljne bolesti, prilikom hapšenja, zatvaranja, pritvaranja ili zadržavanja na drugi način, povratka u matičnu državu osoba koje su u nevolji, koje su bile žrtve dela učinjenog upotrebom sile, prilikom izdavanja putnih isprava i produžavanja viza, legalizacije i pribavljanja dokumenata.
Usvajanje budžeta - O budžetu Evropske unije zajednički odlučuju Savet i Evropski parlament.
Zajednička inostrana i bezbedonosna politika - Države EU zajednički rade na razvoju zajedničke spoljne i bezbednonosne politike. Ipak, u oblasti inostranih poslova, bezbednosti i odbrane svaka država ponaosob još ima neprikosnoven suverenitet. Evropske države su svakako prepoznale prednosti zajedničkog rada na ovim područjima, a ovakve „međudržavne saradnje “ odvijaju se baš unutar Saveta.
Ovakva saradnja odražava se ne samo na polju bezbedonosne politike, već i u kriznim situacijama, npr. u akcijama spašavanja, sprečavanja humanitarnih katastrofa, održavanju mira u trusnim područjima. Države EU pokušavaju da mobilišu i upravljaju vojnim i policijskim snagama, uporedo sa diplomatskom aktivnošću i razvojem ekonomskih odnosa. Ovim mehanizmima EU može održati mir, podsticati razvoj demokratije i ekonomski progres u udaljenim delovima, kao što su Indonezija i Demokratska Republika Kongo.
Sloboda, bezbednost i pravda - Građani Evropske unije mogu slobodno da žive i rade u svim njenim delovima, a mogu imati i jednako pravo na sudsku zaštitu širom zajednice. Državni sudovi stoga moraju raditi zajedno kako bi to pravo i osigurali, npr . da se u slučaju razvoda ili dodele starateljstva nad detetom primenjuje isti zakon u svim delovima EU.
Sloboda kretanja je od velike koristi onima koji poštuju zakon, ali je neretko zloubotrebljavaju teroristi i kriminalci. Da bi se izašlo na kraj organizovanom kriminalu, nacionalni sudovi, policijske snage, carinici i imigracione službe svih država EU treba da sarađuju.
Treba da obezbede:
- da se spoljne granice EU brižljivo čuvaju;
- da carinske i policijske službe razmenjuju podatke o kretanjima krijumčara droge i ljudi;
- da se azilanti tretiraju na isti način u svim delovima EU, kako bi se sprečila „kupovina azila“.
Kupovina azila je termin koji se često koristi u EU i zemljama Šengenske zone. Podrazumeva da azilanti podnose zahtev za imigraciju u nekoliko država-članica, kako bi ih jedna od njih prihvatila i kako bi se prijavili za socijalnu pomoć. Osnovni problem je taj što azilant može tražiti od druge države EU da ga primi, ukoliko ga je jedna od članica zajednice prethodno odbila. Policijska i sudska saradnja u oblasti kriminala ima zadatak da spreči ovu pojavu. Dablinska konvencija zagovara da se azilanti vrate u zemlje iz kojih su ušli na područje (EU i Švajcarska).
Ovim pitanjima bavi se Savet za pravdu i unutrašnja pitanja, odnosno ministri pravosuđa i unutrašnjih poslova. Svrha tog Saveta je da se stvore uslovi za stvaranje jedinstvenog područja „slobode, bezbednosti i pravde “ unutar granica Evropske unije.

ORGANIZACIJA RADA SAVETA

Predsedavanje Savetom - Predsedavanje Savetom menja se na svakih šest meseci. Drugim rečima, svaka naredna država-članica preuzima vođstvo i vodi sastanke narednih šest meseci, podstičući zakonske i političke odluke i posredujući u posizanju kompromisa među državama EU.
Generalni sekeratijat - Predsedavanje pomaže Generalni sekretarijat, koji priprema i omogućava nesmetano funkcionisanje Saveta na svim nivoima. Havijer Solana je 2004. godine ponovo izabran na mesto Generalnog sekretara Saveta. On je, takođe, i visoki predstavnik za spoljnu politiku i bezbednost, te sa takvim ovlašćenjima on usklađuje aktivnost EU na svetskoj sceni.
Komitet stalnih članica - Svaka država-članica EU ima svoj tim , koji predstavlja tu zemlju i koji definiše nacionalne interese u okvirima evropske zajednice. Na čelu tog tima stoji ambasador određene države u Evropskoj Uniji. Ovi ambasadori, poznati i kao „stalni predstavnici“, sastaju se nedeljno na zasedanju Komiteta stalnih članica. Komitet priprema rad Saveta u svim oblastima, izuzev poljoprivrede, kojom se bavi Specijalni komitet za poljoprivredu. Čitave grupe, koje čine administrativni službenici i predstavnici iz zemalja EU, pomažu rad Komiteta.
Bezbednost i odbrana - Rad Saveta u oblasti bezbednosti i odbrane pomažu strukture različitog profila:
- Komitet za politiku i bezbednost;
- Vojni komitet Evropske unije, koju čine šefovi iz resora odbrane država-članica;
- Vojno osoblje Evropske unije, koji čine vojni i civilni stručnjaci;
- Komitet za civilna pitanja za upravljanje krizama.

ODLUČIVANJE U SAVETU

Odluke u Savetu isvajaju se glasanjem. Što je više stanovnika po državi, broj glasova je veći, ali je taj odnos doveden u srazmeru u korist manje naseljenih zemalja.
1. Francuska, Nemačka, Italija i Ujedinjeno Kraljevstvo – po 29
2. Poljska i Španija – po 27
3. Rumunija - 14
4. Holandija - 13
5. Češka, Belgija, Grčka , Portugal , Mađarska – po 12
6. Austrija, Bugarska, Švedska – po 10
7. Danska, Finska, Irska, Litvanija i Slovačka – po 7
8. Kipar, Estonija, Letonija, Luksemburg, Slovenija – po 4
9. Malta - 3
UKUPNO: 345
Kvalifikovana većina - Odluke Saveta u pojedinim osetljivim oblastima, kao što su bezbedonosna, imigraciona i poreska politika, moraju biti anonimne. Drugim rečima, svaka država-članica ima pravo na veto. U većini slučaja, Savet glasa po principu kvalifikovane većine. Ona se postiže:
- ukoliko se većina (katkada i dve trećine) slaže;
- ukoliko je najmanje 255 glasova za, što je 73,9% od ukupnog broja članova Saveta.
Osim toga, država-članica može zahtevati potvrdu da većina glasova predstavlja bar 62% ukupne populacije EU. Ukoliko se to ne dokaže, odluka neće biti usvojena.

.