Evropska Unija počiva na četiri sporazuma:
- sporazumu kojim je uspostavljena Evropska zajednica za ugalj i čelik, a koji je potpisan u Parizu 18. aprila 1951. godine. Ovaj je sporazum stupio na snagu 23. jula 1952. godine, a 23. jula 2002. godine prestao da važi;
- sporazumu kojim je osnovana Evropska ekonomska zajednica, koji je potpisan 25. marta 1958. godine u Rimu i koji je stupio na snagu 1. januara 1959. godine. Poznatiji je kao Rimski sporazum ;
- sporazumu kojim je osnovana Evropska atomska agencija (Euratom), potpisan istovremeno kad i sporazum o EEZ;
- sporazumu o osnivanju Evropske unije, koji je potpisan u Mastrihtu 7. februara 1992. godine, a na snagu stupio 1. novembra 1993. godine. Poznatiji je kao Sporazum iz Mastrihta.
Prva tri sporazuma formirala su tri preteče evropske zajednice, to jest sistem udruženog odlučivanja u oblastima uglja, čelika, atomske energije i ostalim važnim ekonomskim pitanjima. Institucije, koje su održavale ovakav sistem, povezale su se 1967. godine, stvarajući jedinstvenu Zajednicu i Savet ministara.
Evropska ekonomska zajednica, pored ekonomske, preuzela je i širok dijapazon odgovornosti, uključujući vođenje socijalne i regionalne politike, kao i zaštite životne sredine. Međutim, sporazumom iz Mastrihta naziv te zajednice preinačen je u Evropska unija (EU), budući da je u međuvremenu prevazišla ekonomsku prirodu. Pošto se Evropska zajednica za ugalj i čelik bližila isteku roka 2002. godine, odgovornost za ta pitanja regulisana je ostalim sporazumima.
Predstavnici vlada država-članica u Mastrihtu složili su se da zajedno rade na inostranoj i bezbedonosnoj politici, kao i da sarađuju u oblastima pravosuđa i unutrašnjih poslova. Dodajući ovakav sistem međudržavne saradnje već postojećoj Zajednici, sporazum iz Mastrihta gradi novu strukturu, koja počiva na „tri stuba“ i koja je isto toliko politička koliko i ekonomska. To je Evropska unija (EU).
Ovi sporazumi predstavljaju osnov za sve što EU radi. Sporazumi se dopunjuju kad god se nova članica priključi Uniji. Povremeno bi se njihov sadržaj menjao kako bi se institucije Evropske unije reformisale i preraspodelila odgovornost. To se uvek čini na zasebnoj konferenciji, na kojoj učestvuju vlade članica EU (tzv. „međudržavnoj konferenciji“). Na ovim konferencijama postignuto je sledeće:
- donošenje Zajedničkog Evropskog akta , koji je potpisan u februaru 1986. godine, a počeo da se primenjuje od 1. jula 1987. godine. On je dopunio postojeći sporazum o Evropskoj ekonomskoj zajednici i označio početak razvoja zajedničkog tržišta;
- donošenje Amsterdamskog sporazuma , koji je potpisan 2. oktobra 1997. godine, a a snagu stupio 1. maja 1999. godine. Ovim dokumentom se proširilo polje zajedničkog delovanja: počela je da se posvećuje posebna pažnja pravima građana i bližoj saradnji na polju socijalne i politike zapošljavanja;
- usvajanje Sporazuma iz Nice , koji je potpisan 23. februara 2001. godine, a na snagu stupio 1. februara 2003. godine. Ovaj je sporazum dodatno dopunio već postojeće i osavremenio sistem odlučivanja u EU na način na koji bi, čak i u slučaju kasnijeg proširenja zajednice, takav sistem nastavio da deluje efektno;
- usvajanje nacrta Ustava Evrope (Constitutional treaty), koji je potpisan oktobra 2004. godine , ali nije zaživeo, zato što ga nisu ratifikovale sve članice EU;
- donošenje Reformskog sporazuma , koji je u načelu prihvaćen 2007. godine , ali će na snagu stupiti tek kada ga sve članice prihvate.