Približno 45 odsto budžeta Evropske unije namenjen je poljoprivredi, te otuda i ne čudi što se EU u žargonu često naziva i „agrarnom unijom". Ako se samo ova činjenica pogleda, onda je jasno da, kad se pogleda samo privreda, ova grana je svakako najvažnija za Srbiju. Srećom i Srbija već decenijama jedino i može da se oslanja na agrar, s obzirom da je to jedini privredni sektor u kojem se svake godine ostvaruje suficit. U 2009. Srbija je izvezla poljoprivrednih proizvoda za dve, a uvezla za 1,3 milijardi dolara. Čak i u uslovima recesije zarada od 700 miliona dolara bila je za 100 miliona veća nego godinu dana ranije.

Piše Nenad Radičević

Nakon učlanjenja Srbije u Evropsku uniju (EU) srpska poljoprivreda bi mogla da dobija po milijardu evra pomoći godišnje, kaže potpredsednik Vlade Božider Đelić. Ovaj cilj mogao da bi da bude previše optimističan imajući u vidu da Srbija ima mnogo malih poljoprivrednika sa skromnim poljoprivrednim prinosima dok je Poljska, koja je nekoliko puta veća zemlja, dobila ove godine dve milijarde evra na svom putu da duplira prosečan poljoprivredni prinos od 2004. do 2009. godine. Međutim, Zajednička poljoprivredna politika (CAP) je jedna od najdiskutabilnijih zajedničkih politika EU. Problematični aspekti CAP-a, kao što je nedostatak transparentnosti i mala korisnost informacija u vezi sa korisnicima fondova EU, nedavno su istaknuti u istraživanju jednog nezavisnog nevladinog instituta.

Piše Jelena Milićević

Srbija i njeni poljoprivrednici ne propuštaju priliku da se hvale „našom šljivom" pri čemu prenebregavaju činjenicu da je u Evropi po proizvodnji ove voćke najpoznatija Francuska, koja količinski proizvede najviše šljive. Premda Srbija u odnosu na svoju površinu ima najveći broj stabala šljiva u odnosu na druge zemlje Evrope, prinos nije ni približno u skladu sa brojem stabala i evropskim prosekom prinosa po stablu. Prema rečima stručnjaka, uzrok je u tome što su stabla stara, niko ih ne obnavlja, nema pravilnog orezivanja, a umesto da bar jedan deo šljiva poljoprivednici oberu rukom, oni je samo mlate kako bi plodovi pali na zemlju. Slična situacija je i u proizvodnji drugih vrsta voća, tako da u odusustvu jasne strategije, voćarstvo u Srbiji karakterišu mali prinosi i nezadovoljni poljoprivrednici.

Piše Jelena Milićević

Nedavni problem u mlekarskoj industriji rešen je tako što je država reagovala i dogovorila sa Direkcijom za robne rezerve da otkupi 300 tona mleka u prahu iz magacina domaćih mlekara. Time je sprečeno najavljivano otkazivanje otkupa mleka od primarnih proizvođača, koji su u jednom trenutku došli u situaciju da je sasvim izvesno da će morati da prosipaju mleko ili da čak najkvalitetnija grla pošalju u klanicu. Iako je država reagovala kao i Evropska komisija pre nekoliko meseci i time na kratak rok rešila problem, agrarna politika Srbije i Evropske unije prema proizvođačima mleka je neuporediva. Možda najbolje oslikava podatak da nijedan proizvođač mleka u Srbiji ne izvozi svoje proizvode u EU, dok se procenjuje da čak 60 odsto proizvedenog mleka nije po standradima EU.

Piše Jelena Milićević

Proizvođači hrane životinjskog porekla, klanice, mlekare, mesne prerađivačke industrije i distributivni centri mlečnih i mesnih proizvoda u Srbiji od 1. januara 2009. godine moraju da primenjuju HACCP (Hazard Analysis and Critical Control Points) standard, koji garantuje bezbednost i kvalitet proizvoda. Međutim, iako je HACCP još sredinom sedamdesetih godina prihvaćen kao sistem za proizvodnju bezbedne hrane a od Svetske zdravstvene organizacije priznat kao najefikasnije sredstvo u kontroli bolesti izazvanih hranom, domaći mali proizvođači uvođenje ovog standarda i dalje vide samo kao veliki dodatni trošak a ne kao šansu za izvoz u Evropsku uniju.