U Srbiji se o nasilju u porodici ozbiljnije govori tek nakon što je trogodišnja Katarina Jovanović, 17. jula 2005. godine umrla usled teških telesnih povreda nanetih seksualnim zlostavljanjem i surovim batinama. Za prethodne slučajeve nasilja nad decom, javnost je bila manje zainteresovana, ali je njihova učestalost uslovila promene Krivičnog zakona 2002. godine. Praksa se nije promenila.
U statistici su podaci o nasilju u porodici nevidljivi, jer uglavnom ne dospevaju na sud. Za tri godine od 134 osude za nasilje u porodici, pre izmena krivičnih zakona, samo sedam bi završavalo zatvorom, dok su ostalo činile uslovne kazne. Po povratku kući nasilnik bi zbog „izdaje" još više koristio svoje fizičke prednosti u odnosu na ostale članove porodice.
Nevladine organizacije ne raspolažu podacima o tome koliko dece biva kažnjavano batinama iz čistog besa ili zbog „kratkih fitilja" svojih roditelja, ali tvrde da su u dve trećine slučajeva nasilja u porodici neposredne žrtve - deca. Dečji psiholog Vesna Brzev Ćurčić kaže da je metod vaspitavanja dece batinama veoma zastupljen u Srbiji.
„Roditelji pribegavaju ovoj vrsti vaspitavanja često u situacijama u kojima se osećaju bespomoćnim da primene nešto drugo. Ruka, kaiš, a i druga sredstva, mnogo su češće pri ruci nego pokušaj da se razume dete, utvrde činjenice, smiri bes i preduzme nešto što je celishodnije. U detetovoj glavi je ponašanje roditelja model za njegovo kasnije ponašanje. Dakle, ako je u redu da se neko bije, udri po drugima", kaže ona.
Brzev kaže da u ličnosti deteta nasilje, i kada nije preterano, prouzrokuje revolt, gubitak poverenja, potrebu za osvetom i nasilje nad drugima. Kada roditeljima savetuje da svoju decu disciplinuju pozitivnim merama primerenim uzrastu i prekršaju koje je dete učinilo, ona ne nailazi na svestan otpor roditelja.
„Dete mora unapred da zna šta je pogreška, a ne da se kažnjava za nešto što ne razume. Granice se postavljaju od samog početka života. Doziranje nagrada i kazni, pohvale umesto vređanja. Ljubav, podrška i pohvala nikada ne razmaze dete, već nedostatak granica i nedoslednost u vaspitanju. Većina roditelja će reći da samo u slučaju krajnje nužde udari dete. Na praktičnom nivou, pod batinama podrazumevaju batinanje, a ne šamar, udaranje po leđima, turu. Ovo potonje je prosto uobičajeno jer `su i mene tukli pa vidi, šta mi fali`. Paradoksalno je da roditelji ne uviđaju da ovim zapravo utvrđuju neželjenu reakciju jer se na dete obraća pažnja onda kada greši a ne kada je dobro", kaže Brzev Ćurčić.
Bajkovito izgleda očekivati od naroda, koji čvrsto veruje da je „batina iz raja izašla", da vaspitava decu, a da ona ni jedanput ne budu pljusnuta po guzi. No, u porodični zakon su 2005. godine unete izmene pod pritiskom nevladinog sektora, sigurnih kuća i sve češćih zastrašujućih primera nasilja nad decom. Tim izmenama se, međutim, eksplicitno ne zabranjuje fizičko kažnjavanje dece. U članu 69 predviđa se da roditelji ne smeju podvrgavati dete ponižavajućim postupcima i kaznama, koje vređaju ljudsko dostojanstvo, ali se ti postupci ne opisuju niti je moguće isključiti proizvoljno tumačenje kazni. Da li dete ponižavaju fizičke kazne ako zna da ga volimo? Ko, osim modrica, odlučuje o granici između jednog, deset i pedeset šamara?
Nevena Vučković Šahović, iz Centra za prava deteta, veruje da bi ovo zakonsko rešenje, možda i bilo dovoljno ukoliko bi sudovi imali profesionalni kapacitet da ga primenjuju. Ona dodaje da je i dalje od suštinskog značaja i problem stavova o emocionalnom i telesnom integritetu deteta i to kod onih, koji na bilo koji način rade sa decom.
„Cilj zakonske zabrane ne bi trebalo da bude omogućavanje deci i drugima, koji se staraju o interesima deteta, da svaki slučaj telesnog kažnjavanja iznose pred sudove, već da takva zabrana bude osnov za suštinsku rešenost da se promeni mentalitet u odnosu na korištenje nasilja u međuljudskim odnosima", objašnjava Vučković Šahović i dodaje da bi izričita zabrana bila sjajan osnov da se stvarno kažnjava telesno nasilje nad decom u institucijama socijalne zaštite.
U porodici, biološkoj ili hraniteljskoj, takve bi mere bile teško primenjive, a da se ne naruši granica privatnosti. Ipak, negde to nije samo fantazija. Švedska je prva zemlja koja je propisala zabranu fizičkog kažnjavanja i to davne 1979. godine. U narednoj deceniji to su učinile još samo Finska, Norveška i Australija, a u toku devedesetih i Kipar, Danska, Letonija i Hrvatska. U ovom milenijumu još 11 zemalja je u svoje zakonodavstvo upisalo i zabranu fizičkog kažnjavanja dece, kao i stroge kazne predviđene za taj postupak - Izrael, Nemačka, Bugarska, Island, Ukrajina, Rumunija, Mađarska, Grčka, Holadnija, Novi Zeland i Portugalija.
Većina ostalih zemalja, kao i Srbija, eksplicitno zabranjuje fizičko kažnjavanje deteta u školi. Uprkos tome, to se ipak dešava, jer je samo disciplinski postupak krajnja kazna za prosvetnog radnika sa nasilnim metodama.
Slađana Radulović, iz organizacije „Save the Children" kaže da se država obavezuje da zaštiti dete od fizičkog, seksualnog i emocionalnog zlostavljanja, zanemarivanja i svake vrste eksploatacije, ali i da mora da obezbedi mehanizme da se prava deteta ostvaruju u praksi.
„To je pitanje uticaja na tradicionalna shvatanja i kulturološke obrasce, koji opravdavaju ovakva ponašanja, ali i pitanje promene svesti, stavova i ponašanja prema deci uopšteno", kaže Radulovićeva i dodaje da je potrebno promovisati pozitivne, nenasilne forme vaspitanja.
Potpuno ukidanje fizičke kazne u vaspitavanju i dalje je izazov čak i u liberalnoj Velikoj Britaniji, tako da poslanici nedavno nisu usvojili zabranu „pljuskanja po turu" dece u Engleskoj i Velsu. Štaviše, resorna ministarka nije podržala ovaj propis, jer smatra da bi to „majku, koja blago udari po ruci dete koje ne želi da vrati slatkiš uzet na izlasku iz supermarketa, suočilo sa zakonskim posledicama".
Kao potpisnica Konvencije o pravima deteta država Srbija odavno već ima obavezu da zaštiti dostojanstvo i prava deteta. To, naravno, za većinu građana ne znači da treba da razgovaraju sa svojim detetom pre nego što ga pljusnu, jer ih ništa na to ne obavezuje. Zauzeti roditelji često nisu svesni ili ne razmišljaju o tome da na fizičkom i psihičkom planu nasilje pomera toleranciju njihovog deteta na takav oblik komunikacije.
Deca su ombudsmanu rekla da batine više bole po duši nego po telu. Zato što mogućnost da su razočarali onog koga najviše vole do te mere da im on nanosi bol, nije samo udarac na telo, nego i na dostojanstvo. Smrt Katarine Jovanović biće još dugo paradigma nasilja u porodicu za građane Srbije. Ali bi njena smrt trebalo, zapravo, stalno da podseća na bol koje su njeno telo i dostojanstvo trpeli dugo pre kobnog 17. jula.
* Dragana Perić je novinarka nedeljnika NIN** Objavljeno: 2008/10/24
