Šta se dešava kada muškarac spozna da ga samo privlače muškarci, a živi u Srbiji, u kojoj većina postojanje homoseksualnosti kao seksualne različitosti ne priznaje, negira, ili o tome govori s gnušanjem. U kojoj se reč peder koristi za opis najgorih ljudskih osobina, a ne retko se poistovećuje i sa pedofilijom. Tridesetogodišnji Andrija T, jedan je od retkih muškaraca seksualno različitih od većine, koji je razrešio sve svoje konflikte i ima hrabrosti da kaže ono što jeste.
„Ja sam čovek peder. To sam što jesam, nisam birao da tako bude, ali je tako.Volim muškarce i samo me oni privlače. Nemam više dilema niti više obijam pragove psihijatara niti tražim `izlečenje`. Retko koristim izraz gej, jer reč peder je za mene sasvim prihvatljiva, kao kada kažem ja sam čovek, uprkos svim negativnim konotacijama na koje smo navikli kada se ona upotrebljava", priča Andrija.
Ali, dodaje on, lako je sada sve to reći posle desetogodišnje patnje, mučenja i kinjenja samog sebe.
„Godinama je svaki moj dan počinjao sa osećanjem bezvrednosti, nedostatka i tuge jer sam, zato što osećam privlačnost prema sopstvenom polu, izdao sve oca, majku, prijatelje, sestru, koja je uredno čuvala garderobu svoje dece za svoje buduće bratance. Prijateljicu koja bi mi svakog Božića poželela da se uskoro budim sa ženom kraj sebe. Svaki put kada bi me bilo ko od njih pogledao ili rekao nešto kroz glavu mi je prolazilo pitanje kako da im kažem da sa mnom `nije` sve kako treba", objašnjava Andrija.
I tada kreću moja, nastavlja on, putašestvija od lekara do lekara, od terapeuta do terapeuta, sve do okretatanja religiji i svakodnevnim ubeđivanjima da volim žene i da sebe „teram" da budem sa njima. Sve do trenutka kada mi je jedan eminentni psihijatar doslovce rekao: „Slušaj, mladiću, prestani više da dolaziš, nisi lud, niti bolestan, samo si peder i budi to što jesi, ne oduzimaj vreme za pacijente kojima je pomoć zaista potrebna".
„Kada sam sakupio snagu, odvažio sam se da najbližima kažem. Prva njihova reakcija bila je užasna, šokantna, sa mnogo suza i očaja, sa mnogo bola. Treba to usvojiti, prihvatiti i preživeti. Ali, sada je sasvim drugačije, osim što sam sam sebe prihvatio, prihvatili su me i oni, sestra više ne ostavlja dečju garderobu, prijateljica mi ne želi da sretnem ženu svog života već čoveka, roditelji ne govore o tome, ali ne postavljaju pitanja, valjda je tako lakše i meni i njima. A i potpuno je prirodno i već svima prihvatljivo da moj dugogodišnji partner bude neizostavan gost na svim porodičnim okupljanjima", kaže Andrija T.
Prema rečima psihoterapeuta Milana Đurića, kada osoba spozna homoseksualnu sklonost kod nje se javlja strah, snažan osećaj krivice i veoma velika konfuzija.
„Takođe, na scenu stupa i veoma jak mehanizam potiskivanja zbog internalizovane homofobije. Stubovi civilizacije - država, religija, nauka, zakoni, mediji ne prihvataju homoseksualnost i imaju negativan stav, tačnije homofobični su, i tretiraju da to nije uobičajeno i normalno. Čak i nauka ljudsku homoseksualnost ne tretira kao prirodnu, iako u prirodi u životinjskom svestu ima primere i dokaze za postojanjem homoseksualnih odnosa među mužjacima i ženkama. U takvom okruženju sasvim je logično da će potiskivanje sopstvene seksualnosti biti maksimalno", objašnjava Đurić i dodaje da je to čitav stub koji ti ljudi imaju protiv sebe i neminovno je da sebi postave pitanje: „Da li sam ja ozbiljno bolestan?"
Kada se toj dilemi dodaju različiti slojevi krivice prema roditeljima, porodici, braći i sestrama, kao i osećanje napuštenosti i izdaje, neminovan je razvoj konfliktnosti prema sebi i okolini.
„Uvećanju straha od samospoznaje i priznavanja znatno doprinosi i homofobična sredina. U svim tim problemima veliku ulogu igraju i predrasude sa kojima se svakodnevno sreću gej osobe. Kao što su mitovi da su svi homoseksualci nežni, suptilni, sofisticirani, potom da postoje jaki gej lobiji, da je to prolazna faza, pomodarstvo, kao i da u pojedinim nacijama i zemljama ne postoje gej osobe, iako istraživanja pokazuju da je u svim populacijama i na svim prostorima 10 odsto ljudi homoseksualno. Tu su i oni najcrnji da su svi pederi ujedno i pedofili, iako prema svetskim istraživanjima, 90 odsto pedofila je heteroseksualno", dodaje Đurić.
Prema njegovim rečima, govoriti o tome je veliki tabu, a najveći tabui opstaju jer se brane ćutanjem, tako su i LGBTTIQ grupe često izložene verbalnom i fizičkom nasilju.
„Istraživanje pokazuje da je 60 odsto pripadnika tih grupa izloženo stalnom nasilju, ali da veoma mali procenat njih to i prijavi, zbog straha od javnog istupanja i obelodanjivanja sopstvene seksualne orijentacije i daljeg nasilja i žigosanja. Posebno u sredinama koje imaju fašistički stav po pitanju različitih seksualnih orijentacije. Srbija se ubraja u izuzetno homofobične zemlje, u kojoj vlada mačo seksistički stav i u kojoj većina ima stav da u Srbiji nema gej populacije, ili da je ona malobrojna. Naravno, to je još jedna velika zabluda", ističe Đurić i pita otkud mržnja i nasilje prema različitim orijentacijama, ako su osobe sigurne u svoju seksualnost.
Takav odnos nije samo osobenost Srbije, dodaje on, već na primer i Poljske, koja iako je u EU, ima fašistički stav prema tim ljudima, a primer je i poslednji predlog zakona u toj zemlji da se gej osobama zabrani pristup deci.
„Srećom, takav stav i odnos nemaju i ostale zemlje EU i sveta. Recimo u Holandiji, Velikoj Britaniji i skandinavskim zemljama tretiraju se kao normalna populacija, i ako na ulici vidite dva muškarca, ili dve žene da se drže za ruke, a da nisu u prijateljskom odnosu, niko neće obratiti pažnju na to, čak ni začuđenim pogledom. I potpuno je prirodno da vam neko kaže da je gej", objašnjava Đurić i dodaje da je Kanada najliberalnija zemlja u poštovanju ljudskih prava.
Prema njegovim rečima, fleksibilni odnos društva je od velikog značaja protiv stvaranja getoizacije, a gej parade su pitanje poštovanja ljudskih prava.
„Gej parada je pitanje slobode i prava svakog čoveka na izjašnjavanje i slobode proslave sopstvenog praznika, kao bilo kog drugog. Najbolji primer napretka društva u toleranciji i poštovanju ljudskih prava za gej osobe je Hrvatska, u kojoj su 2006. godine takav skup obezbeđivali kordoni policije, 2007. već znatno manje, a 2008. godine tri puta manje dok je predsednik Stjepan Mesić poslao pismo podrške o slobodi izjašnjavanja", objašnjava Đurić.
* Gordana Bašović je novinarka dnevnog lista „Politika"** Objavljeno: 2008/10/31
