Piše Jelena Milićević

„Na ulicama Srbije ima manje osoba sa hendikepom nego u drugim zemljama Evrope", komentari su stranaca koji su posetili našu zemlju, te ih to dovodi do zaključka da smo izuzetno zdrava nacija. Nažalost, nisu u pravu. Po nezvaničnim podacima, u Srbiji ima oko 800.000 ljudi sa raznim hendikepima, četiri odsto stanovništva je sa smetnjama u razvoju, a od toga oko 230 000 dece i odraslih je ometeno u mentalnom razvoju. Za razliku od Evrope, kod nas zbog nedovoljno razvijene svesti celokupne društvene zajednice, ljudi sa posebnim potrebama žive na margini društva.

Tako se često i same porodice stide svoje dece, braće, sestara, te ih drže u kući i ne „mešaju" sa spoljnim svetom, a neretko ih se i potpuno odreknu tako što ih ostave u nekom domu. Ipak, ima i onih koji drugačije razmišljaju.

„Moj brat ne živi u kućnom azilu, posećuje rodbinu i ide u komšiluk na kafu", kaže sestra Darka Mijailovića (28), koji je ometen u mentalnom razvoju. Ona dodaje da je njenom bratu „potrebna ljubav i pažnja kao i svakom drugom biću na ovom svetu i on isto tako ume da je pruži, bez obzira na to što to ne ume govorom da iskaže".

Iako su tendencije da se sprovodi deinstitucijalizacija, ipak ima onih koji moraju da budu u stacionarnim ustanovama, jer su procenjeni kao osobe kojima je potrebna stručna pomoć 24 sata dnevno. Sve stacionarne ustanove su, uglavnom, prebukirane, a nedostatak novca i kadrova dovodi do toga da štićenici žive u nedovoljno dobrim uslovima.

„U Evropi na jednog štićenika postoji jedan asistent, pa on ima koordinatora, pa ovaj ima svog nadređenog, te su praktično tri stručna lica na jednog štićenika, a kod nas je jedan stručnjak na 20 štićenika", kaže Tanja Štaljonić iz nevladine organizacije „Dečje srce".

Osim stacionarnih ustanova, u Srbiji postoji 49 dnevnih boravaka, što praktično znači da deca žive sa svojim porodicama, ali ih neko svakog dana dovodi u boravak gde se o njima brinu stručna lica. U ovim ustanovama korisnici dobijaju zdravstvenu negu i ishranu, a porodicama se pruža pomoć da bolje funkcionišu, a da se deca bave aktivnostima prikladnim njihovim sposobnostima.

Jedna od takvih ustanova je i Dnevni boravak u Šekspirovoj ulici u Beogradu, koji radi u okviru Centra za smeštaj i dnevni boravak dece i omladine ometene u razvoju.

„Darko je njihov  korisnik i vrlo sam zadovoljna kako tamo rade sa njim, ali se bojim šta će biti ako jednog dana bude morao da ode u neki dom", naglašava Darkova sestra.

Rukovodilac ovog boravka, Mikailo Kijanović se slaže da uslovi u domovima nisu sjajni, a najveća mana su kapaciteti.

„Ako dom u Kragujevcu ima čak 900 štićenika, pa neka je i 5000 ljudi tu zaposleno, ne može niko da me ubedi da će njihov život tu biti kvalitetan", kaže on i dodaje da je najbolniji događaj prelazak korisnika iz Dnevnog boravka u stacionarnu ustanovu.

„Neki su ovde proveli i do 18 godina, stekli su izvesne navike, pozitivne manire, a onda ih jednostavno gurnu u bilo koju stacionarnu socijalnu ustanovu gde ima mesta. Sve ono što je ovde formirano praktično pada u vodu, a oni to teže podnesu nego deca koja su ceo život tamo", kaže on.

Kijanović dodaje da je veoma važan i projekat „Produženi boravak", koji je dobar model i za roditelje, da znaju da imaju gda da ostave dete ako imaju neke obaveze, a i za korisnike jer se na taj način oni osamostaljuju. Produženi boravak podrazumeva da korisnici mogu da ostanu po dva dana vezano u boravku. Međutim, Kijanović dodaje da imaju problem sa finansiranjem, jer gradske vlasti odbijaju da finansiraju ovaj program dok je stranih donacija sve manje.

Neka rešenja, Kijanović vidi u reformi socijalne zaštite koja bi predvidela „prelazne ustanove", nešto što bi bilo između dnevnog boravka i stacionara, gde bi dete neko vreme tu boravilo i pripremalo se za novu sredinu, a stručni timovi bi imali zadatak da procene šta s njim dalje i u koju ustanovu. Ovaj problem se sada rešava na vrlo grub način po korisnike, kaže on i dodaje da stacionari svuda u svetu postoje i uvek će postojati, ali ne sa ogromnim brojem štićenika kao u Srbiji.

Zemlje istočne Evrope koje su ušle u EU, prosto su morale da smanje kapacitet stacionarnih ustanova, pa su od 500 došli do broja između 200 i 300 korisnika. Samim tim su se uslovi i odnosi humanizovali, dobijeno je na prostoru, a i mogućnost da se svakom posveti više pažnje.

Prema Kijanovićevim rečima, u reformi socijalne zaštite trebalo bi uraditi i regionalizaciju stacionarnih ustanova, da bi rođaci lakše mogli da posete štićenike. Budući da su stacionarne ustanove neravnomerno raspoređene po Srbiji, uobičajeno je da je štićenik smešten u domu u Kulinama na jugu Srbije, a da mu porodica živi u Beogradu koji je 250 kilometara udaljen. U predgrađu Beograda u Sremčici postoji dom, ali primaju samo decu do 16 godina, dok štićenici koji napune 25 godina moraju da budu premešteni u drugi dom. Stotinama kilometara udaljenom.

Jedan deo ljudi ometenih u razvoju ceo svoj život provede u stacionarnim ustanovama, drugi su u svojim porodicama, ali opet dođe momenat kada više nema roditelja, pa je njihova sudbina da završe u nekom domu. Treći bi mogli da se osamostale i da žive u malim kućnim zajednicama. Iako se najavljuje deinstitucijalizacija i „stanovanju uz podršku", zasad za to nisu stvoreni ni osnovni preduslovi.

Tanja Štaljonić naglašava da ne treba samo da preslikamo modele iz Evrope već da ih prilagodimo našem mentalitetu i uslovima življenja, kao i da je dobra priprema veoma bitna.

„Nije poenta da kupimo stanove i da ljude uselimo u njih, tako ćemo samo od nekoliko velikih azila napraviti, mnogo malih. Mora se pažljivo raditi, pažljivo pripremiti korisnike. Obučiti stručne kadrove po uzoru na Evropu, a raditi na podizanju svesti celokupne društvene zajednice vodeći računa o našem mentalitetu", objašnjava ona.

I evropska iskustva potvrđuju da je dobra priprema ključ svega. U Švedskoj je veliki problem bio neadekvatna priprema štićenika na nov način života, te su neki nažalost zbog nepripremljenosti na samostalan život u malim kućnim zajednicama, završili u nekim drugim ustanovama sa još većim problemima.

Štaljonićeva kaže da je njihova organizacija napravila program „Škola životnih veština", akreditovan od strane Ministarstva rada i socijalne politike, u toku kojeg obučavaju stručnjake kako da rade sa ljudima sa posebnim potrebama. Oni nameravaju i da naprave bazu podataka i procenu svih korisnika, kako bi izbegli eventualne neželjene posledice.

Izgleda u želji da što pre ličimo na Evropu, u Srbiji je doneta odluku o zabrani prijema novih korisnika u stacionarne ustanove, a da nisu dovoljno uradili na obezbeđivanju drugih vidova zbrinjavanja.

„Po mom mišljenju, ta odluka je potpuno nelogična. Ako su da su nekom detetu roditelji umrli, moraju da se pišu posebne molbe kako bi ministarstvo odobrilo prijem u neku ustanovu. To je dugačka procedura, koja nema smisla", naglašava Kijanović.

Darkova sestra kaže da često čuje izjave raznih političara da ljudi ometeni u razvoju treba da žive sa svojim porodicama, da o njima treba brinuti, da svi moramo da budemo tolerantni, ali da se sve završava na izjavama.

„Država ne čini dovoljno da nam pomogne, nedostaju obuke roditelja, nema ljudi koji bi adekvatno pomagali porodici, slabo smo informisani o tome gde da tražimo pomoć, a da ne pominjem to da je materijalna nadoknada za tuđu negu i pomoć nedovoljna da pokrije troškove", kaže ona i dodaje da je za „značajne promene u ovoj oblasti potrebna prvenstveno dobra volja političara".