Sistem „protočnog bojlera" po kojem funkcioniše penzioni fond već decenijama je prilično dostigao svoje limite, pa se stručnjaci s pravom pitaju - odakle će se novac za penzije isplaćivati današnjim radnicima.
Sedamdesetih godina prošlog veka je za jednog penzionera radilo petoro radnika, a višak novca (što je tada postojalo u penzionom fondu) korišćen je za izgradnju oko 200 zdravstvenih centara širom Jugoslavije, stotina škola i slično.
Danas za 1,6 miliona penzionera, penziju zarađuje 1,8 miliona radnika. Zbog ovako narušene proporcije penziona kasa i funcioniše kao protočni bojler jer u Fondu nema nikakvog kapitala, već se novac prikupljen oporezivanjem preduzeća praktično samo provuče kroz račun Fonda, a onda distribuira penzionerima.
Da nevolja bude veća, takvi doprinosi su sa narastajućim brojem penzionera (zbog sve starijeg stanovništva) postajali sve veći, te su doprinosi zaposlenih zahvatali sve veći udeo njihove bruto zarade. Zbog toga je približno 600.000 radnika u Srbiji zapravo prijavljeno na minimalan iznos zarada, dok im se ostatak isplaćuje „na ruke". Ovo znači da poslodavci više ne mogu da izdrže pritisak plaćanja cehova nereformisanog Fonda. Da se nešto ozbiljno promenilo od 1970. godine do danas svedoči i činjenica da dugovi firmi prema Fondu PIO prelaze milijardu evra, i to bez kamata.
Kada se saberu svi prihodi srpskog Fonda, dobije se ravno polovina rashoda i upravo tu uskače država koja PIO Fondu dotira iz budžeta 46 odsto troškova. Tu treba kao problem dodati i recesiju koja je odnela oko 150.000 radnih mesta, a mnogim radnicima kasne plate, pa se i zbog neredovnih uplata novca Fondu prave „rupe" u stažu, a time se opet odlaže penzionisanje.
Demografske, ekonomske i socijalne promene u narednih 50 godina bitno će promeniti penzioni sistem. Nemoguće je promovisati neki univerzalni okvir prilagođavanja penzionog sistema, jer su demografske slike i fiskalne politike različite.
Evropa stari, a time i njena radna snaga. Između 1950. i 2000. godine procenat osoba starijih od 65 godina u današnjoj EU porastao je sa 9,1 na 15,7 odsto, 2010. je 18,1 odsto a do 2025. biće 22,7 odsto. Stručnjaci Evropske komisije procenili su da će između 2010. i 2030. godine broj starih radnika (55 do 64) porasti za 15,5 odsto a starijih osoba (65-79) za čak 37,4 odsto.
Na ovo presudno utiču dva faktora: niska stopa rađanja i produženje životnog veka, a to opet znači da ćemo u budućnosti imati sve više penzionera koji će sve duže živeti.
Sa naprezanjem penzionog sistema ugrožen je ekonomski rast EU i održivost socijalnog sistema Unije. Pravi pokušaj reforme počeo je 1999. kada je EK predstavila Strategiju za modernizaciju socijalne zaštite. Još tad je shvaćeno da je reč o dugoročnom procesu sa idejom da penzije budu zadovoljavajuće i održive.
U startu je problem bio podizanje starosnih granica, jer većina država za muškarce predviđa 65 (a Francuska 60) godina života ili 40 staža. Traži se podizanje na 67 godina, a Belgija i Velika Britanija su otvoreno zatražile da se staž muškaraca i žena izjednači. Traži se da se na nivou EU uvede sistem jednakog određivanja kriterijuma za utvrđivanje proseka penzije, jer ta neusaglašenost stvara problem. Tako Finska, Portugalija i Švedska, na primer, računaju prosek ukupnog radnog veka, dok Francuska računa 10 od najboljih 25 godina, Austrija 15 od 40 godina. Mnoge države su naterane i na formiranje javnog rezervnog penzionog fonda, kako se u periodu reforme postojeći krhki sistemi ne bi urušili.
Za Srbiju i EU je problem reforme penzionih fondova zajednički, a kako je javna potrošnja Srbije velika, te u njoj penzije čine dobar komad, jasno je da se makar bez otvaranja reforme, ne može ozbiljno računati na članstvo u EU.
* CEV magazin je publikacija Centra za evropske vrednosti (Foto: European Union, 2010)
