Ako se koncentrišemo samo na dve oblasti, trgovinu hranom, kao i činjenice da čovek može bez mobilnog telefona, ili automobila, ali ne može da ne jede, onda je jasno da je sudar trgovaca i udruženja potrošača neminovan.
Kao i u Evropskoj uniji, i u Srbiji postoji veliki problem sa trgovačkim maržama koje, tvrde kupci, ali i insajderi u trgovinskim lancima, nisu manje od 50 odsto. Gotovo je svakodnevica da trgovci u Srbiji ubacuju u novine flajere u kojima nude robu sa popustom od 30 odsto pa sve do upola cene. Ako se uzme da oni ne mogu da utiču mnogo na nabavnu cenu, niti na poreze države, jasno je da se ta ušteda može napraviti samo na maržama, odnosno da su one enormne, s obzirom da nijedan od renomiranih trgovinskih lanaca nije napravio gubitke. Naprotiv, imperije se šire.
Pojedini preduzimljivi trgovci iz okolnih država Srbije su to shvatili i iskoristili šansu da na siromašnim građanima odlično zarađuju i to samo tako što će umanjiti marže.
„Ono što je za staru Jugoslaviju bio Trst, a kasnije i Temišvar i Segedin, danas je postala Bijeljina, a sutra će to biti i neki grad u Makedoniji i Bugarskoj. Nezajažljivost trgovaca nije samo stanjila naše novčanike, već počinje da umanjuje i državne poreske prihode i zadnji je trenutak da se vlada zamisli", kaže Goran Papović iz Nacionalne organizacije potrošača Srbije (NOPS).
Konačno, da nešto sa maržama, ali i državnim akcizama, na gorivo pre svega, nije u redu, priznao je i ministar trgovine Slobodan Milosavljević koji upozorava i na praktični kriminal koji se javlja na granicama Srbije.
„Najveći udar na stabilnost cena u Srbiji preti od poskupljenja goriva. Krajnje je vreme da se napravi analiza i precizno utvrdi koliko država visokom akciznom politikom i znatno višom cenom u odnosu na okruženje dobija, a koliko gubi", kazao je ministar Milosavljević i dodao da se to mora uraditi što pre jer opet dolazi do šverca goriva u Srbiju.
Zbog nižih cena prehrambenih proizvoda, goriva i tekstila, građani Srbije se sve više snabdevaju u Bosni i Hercegovini. Bijeljina je privredno eksplodirala i za to Goran Papović nudi jednostavno objašnjenje, za koje veruje da je i rešenje za problem u Srbiji.
„Vlada Republike Srpske je donela pre nekoliko godina uredbu prema kojoj cena osnovnih životnih namirnica ne može imati maržu veću od osam odsto. Kako bi stimulisali kupovinu u pograničnim gradovima, ostavili su mogućnost i za povraćaj poreza na dodatu vrednost za račune veće od 50 evra. Mi smo godinama tražili prijem kod nadležnih ministara i premijera, ali vlada jednostavno nikada nije imala volje da razmisli o zaštiti potrošača, a upravo je interes građana, a ne velikih preprodavaca ono čime bi ona morala da se bavi", dodaje Papović.
Prema nekim procenama, kad se saberu zarade trgovaca i proizvođača, maloprodajne cene hrane u Srbiji veće su za 60 do 70 odsto u odnosu na realne. U ovom lancu najviše zarađuju trgovci koji, osim na rabatima kojima ucenjuju proizvođače, na maržama u proseku uzimaju od 15 do 40 odsto, neki i daleko više.
Nisu ugroženi samo kupci, već i primarni proizvođači koji se muče sa niskim otkupnim cenama i teško se bore sa konkurencijom iz uvoza, od Južne Amerike do Kine.
„Velike zarade trgovci ostvaruju i na rabatima kojim ucenjuju proizvođače pa, ako neki proizvođač želi da se njegova roba nađe u jednom prodajnom sistemu, minimalni rabat koji mora da da trgovcu jeste 20 odsto, što trgovci nigde ne prikazuju. Zarade trgovaca i proizvođača ili prerađivača povećavaju maloprodajne cene za 60 do 70 odsto, što plaćaju krajnji potrošači", napominje Papović.
Ovaj problem je veoma izražen i u samoj Evropskoj uniji gde se ipak stvara neformalni savez država koje će pritisnuti one druge da popuste. Kako se i moglo predvideti, lobi koji želi da zaštiti potrošače su zemlje u kojima se hrana masovno proizvodi, Poljska i Francuska, a protive se one iz kojih dolaze najveći trgovinski lanci - Velika Britanija i Nemačka.
„Poljska je pokrenula inicijativu u maju 2009. godine, a zamisao je da se njome obezbedi podrška 10 država koje bi mogle da izdejstvuju da se trgovačke marže na nivou Unije ograniče. Poljskoj će pomoći još i Francuska, Danska, Finska i Portugal", kaže Marek Savicki, ministar poljoprivrede Poljske.
Samo Poljaci godišnje na hranu izdvoje 52 milijarde evra (podatak za 2009. godinu), odnosno da se na hranu u toj zemlji troši najmanje 26 odsto porodičnih prihoda, nije teško zamisliti koliki deo tog novca odlazi na marže trgovaca. Štaviše, trgovci se osećaju toliko nedodirljivim da čak ni u vreme recesije nisu smanjili marže, već su od poljoprivrednika tražili da za 20 odsto smanje troškove proizvodnje, što je pokrenulo talas protesta, te je o ovome raspravljao i Evropski parlament.
Marže su u Poljskoj astronomske, između 50 i 60 odsto, a proizvođači se žale da trgovcima moraju da plaćaju da bi im se roba našla u ponudi velikih trgovinskih lanaca. Procenjeno je da preduzeće koje prihoduje 100 miliona evra, godišnje moraju da izdvoje 50.000 evra da bi im veliki lanci uopšte stavili proizvode u rafove.
Problem je veoma opasan, mada ne lako vidljiv. Veliki trgovinski lanci u Istočnoj Evropi zauzimaju oko 40 odsto tržišta hranom, a u starim članicama Unije je to još više, recimo u Francuskoj čak 90 odsto.
Savicki kaže da bi bilo dobro da se odluka o ograničavanju marži donese za najdalje tri godine. Ako se to dogodi do tada, biće to važan deo istorije i možda najveći korak od 1973. godine kada je Savet Evrope doneo rezoluciju „543" kojom su garantovana osnovna prava potrošača. Ali, ne treba gajiti iluziju da će se trgovinski lanci predate bez borbe. Oni imaju ogroman novac, bliski su sa političkim strankama, kroz korporativne pritiske ostvaruju i možda presudan uticaj na medije, odnosno, kupuju njihovo ćutanje.
* CEV magazin je publikacija Centra za evropske vrednosti (Foto: European Union, 2010 )
