Nema tog pitanja u zemljama zapadnog Balkana (istočni poluostrva je uveliko Evropska unija) za koje se po automatizmu ne može reći da je regionalno pitanje. Nasleđe ratnih sukoba, tranzicija u vidu društvene, političke i ekonomske promene, organizovani kriminal i druge teme. Po svakom od ovih i mnogih drugih pitanja pojedine države su uspešnije od drugih, ali su sve generalno prilično slabe, deleći zajedničke probleme. Malo je stvari u kojima se sve zemlje regiona slažu, osim jednog - sve žele da postanu deo Evropske unije. A da bi to postale, između ostalog, moraju da razvijaju dobrosusedske odnose i ma koliko im to teško padalo, u tome su sve bolje.

A zadatak je istinski težak. Uveliko se u nekim krugovima u međunarodnoj zajednici provliče ocena da je Bosna i Hercegovina „neuspela država", i da, kako bi rekao premijer jednog njenog entiteta Milorad Dodik „ima međunarodni, ali nema unutrašnji legitimitet". Srbija i Hrvatska su imale mali verbalni rat na temu kako bi, kao države garanti Dejtonskog sporazuma, trebalo da reaguju na unutrašnja trvenja u BiH.

Srbija nije još prebolela ni činjenicu da je Crna Gora pre četiri godine odlučila da istupi iz državne zajednice, te postane nezavisna država, a bolna rana za Srbiju je i činjenica da su i Slovenija i Hrvatska i Makedonija i konačno Crna Gora priznale nezavisnost Kosova. Bosna i Hercegovina to nije učinila samo iz razloga nesaglasja u trojnom predsedništvu, s obzirom da nije realno očekivati da će glas doći i od predstavnika Srba.

Crna Gora se suočava sa problemom organizovanog kriminala i činjenicom da je jedina bivša republika Jugoslavije u kojoj su na vlasti isti oni lideri iz ere Saveza komunista i kasnije saradnje sa Slobodanom Miloševićem. Neki od njih se sumnjiče i za organizovani kriminal.

Konačno, Makedonija ne može da mrdne i dalje napreduje ka članstvu u EU i NATO i to zbog spora oko imena države sa Grčkom. Zvaničnoj Atini nikako se ne mili da u susedstvu ima nezavisnu državu koja nosi isto ime kao jedna od velikih pokrajina na severu Grčke. Ni misionari UN, ni SAD, ni izaslanici EU, nisu uspeli da premoste te razlike.

Dakle, i bez da se dublje zagrebe, a moglo bi, region ima ogromne političke probleme koji ne samo da usporavaju napredak, već prete i daljom destabilizacijom. U vreme ekonomske krize, kada je EU daleko više zabavljena sobom, nego guranjem šargarepe integracija pred balkanske države, opasnost od kontra procesa nije za ignorisanje.

Ipak, kad se malo ko nadao, Hrvatska i Srbija su, posle izbora Ive Josipovića za predsednika Hrvatske, uspele da naglo poboljšaju odnose. Na tom polju svi vide neku ulogu liderstva, državnog i lično. Hrvatska ga vidi u činjenici da je od svih zapadnobalkanskih država odmakla najdalje, a Srbija u inostranom viđenju harizme predsednika Borisa Tadića. Pitanje je - treba li Balkanu uopšte nekakav lider.

„Ovakav trend zbližavanja i menjanja odnosa u regionu nije samo karakteristika Josipovića i Tadića, već svih lidera u regionu i mislim da je to trajan, a ne privremeni trend. Zbližavanje više ne predstavlja politički rizik za bilo koga na unutrašnjem planu. S druge strane, regionalna saradnja je ozbiljan uslov Evropske unije, a na tom putu su i Srbija i Hrvatska", kaže Živorad Kovačević, predsednik Evropskog pokreta u Srbiji.

Hrvatski  predsednik je otvoreno u parlamentu BiH govorio o odgovornosti njegove zemlje za politiku podele Bosne i Hercegovine, baš kao što je i Srbija smogla snage da osudi zločine počinjene u Srebrenici. Sve je to niz koraka koji vode ka stabilizaciji prilika u regionu. U obe države bilo je izliva gneva onih političkih snaga koje nemaju ni volje ni snage da istupe iz okvira najpogubnijeg oblika nacionalizma koji je region i odveo u teške konflikte. To govori da proces normalizacije i zbližavanja u regionu neće teći glatko.

„Govor Ive Josipovića u parlamentu BiH bio je veoma važan. On nije prvi koji je govorio o lošoj strani hrvatske politike devedesetih, ali jeste pravac hrvatske politike učvrstio na jednoj novoj, evropskoj liniji. Njegove reči izgovorene u Sarajevu i Mostaru bile su dobro primljene od većine tamošnjih građana", smatra Branko Caratan, profesor Fakulteta političkih nauka u Zagrebu.

Dok se takmičarski gleda na to ko je lider u regionu, ne bi iz vida trebalo izgubiti ni ocenu slabe tačke, a to je svakako Bosna i Hercegovina. U tom smislu pokazalo se da ona ne može da se oslanja samo na tutorstvo međunarodne zajednice, već je nužno da joj pomognu i Zagreb i Beograd.

„Važno je da se uspostavi politika u kojoj niko neće imati osećaj da gubi. Bosna će moći da doživi novu demokratsku rekonstrukciju i tu mislim na značajnu rekonstrukciju nezgrapnog dejtonskog sistema u kojem se, verovatno, Hrvati najlošije osećaju. Potrebno je imati Bosnu i Hercegovinu sa istovremeno veoma jasno uređenim federalni, konfederalnim i koncesijskim elementima", kaže profesor Caratan.

Za svaki slučaj, kako bi se osigurao uspeh, Evropska unija, ali ne samo ona, pribegava korišćenju modela trilateralne diplomatije u kojoj se za istim stolom nađu dve problematične države, a sa njima i neka uticajna regionalna sila. Recimo, srpsko-hrvatski odnosi su na novim osnovama utemeljeni u susretu sa predsednikom Mađarske Laslom Šoljomom. Pažljivo je Mađarska odabrana. Ona je bila deo istočnog bloka, time i država koja je prošla tranziciju, sused je i Srbiji i Hrvatskoj i vodi proaktivnu regionalnu politiku u pogledu evropskih integracija, svesna da joj je potrebna stabilnost na južnim granicama.

Drugi dobar primer je susret Harisa Silajdžića i Borisa Tadića pod patronatom Abdulaha Gula, predsednika Turske, države koja na posve drugačiji, daleko konstruktivniji način ponovo igra značajnu ulogu regionalne sile na Balkanu. Nema sumnje da će sličnih susreta biti i ubuduće. Njihov značaj je u tome što se između dvojice regionalnih lidera nađe neka veoma uticajna politička figura, ili je skup simboličan, a u takvim situacijama i na takvim mestima se obično vrlo uspešno realizuju razni nesporazumi.

Naime, nije pitanje da li bi se srpski čelnik i vođa bosanskih muslimana mogli sporečkati ponovo, naprotiv, već je stvar u tome da nijedan od njih ne želi da naljuti moćnog domaćina koji ne voli da u albumu političkih uspomena ima fotografiju propalog političkog samita, a naročito ne da mu mali partneri natrljaju nos. To bi značilo, zaključuju pojedini evropski mediji, da je ključ uspeha u trilaterali.

U svakom slučaju, kao najsvežiji primer problema u regionu svakako je iščekujuća sudbina pravnog procesa pred Međunarodnim sudom pravde po pitanju nezavisnosti Kosova.

Srbi i Albanci su napokon sedeli za istim stolom u Sarajevu na nedavnom samitu o evropskim intergacijama zapadnog Balkana, bez zastava i drugih državnih znamenja, ali se tu ipak zadovoljava suština, a ne forma i upravo bi to moglo biti ono što je predsednik Srbije rekao odmah po konstituisanju nove srpske vlade - „Mi moramo da razgovaramo sa Albancima".

Nema sumnje da će taj proces biti dug, težak, pun uspona i padova, ali je za stabilnost regiona nekada bilo važno samo uhvatiti fotografiju predsednika Srbije i Hrvatske kako se rukuju, a pogledajte ih sada na ručku na jahti u Jadranu, ili u seoskom domaćinstvu u Vojvodini.