Grčka je mala ekonomija i nije u prvih deset najmoćnijih članica evrozone. Ona stvara tek oko 2,5 odsto bruto društvenog dohotka EU, a i najveći deo toga nije proizvodnja, već usluge, prevashodno u turizmu. Ona je, to je svima jasno, u samu Uniju, a kasnije i evrozonu, primljena iz političkih, a ne ekonomski opravdanih razloga i danas cela Evropa, naravno i Grčka, plaća cenu toga.
Ipak, aktuelna kriza je pokazala jednu stvar u koju čak mnogi evroentuzijasti nisu verovali - Evropska unija je uspela da reaguje relativno brzo i masivno, kad je to bilo od značaja za opstanak. Sada, kada je grčka kriza došla sasvim konkretno do Italije, Španije, Portugala, Irske, a dalje i do Nemačke, Francuske, Velike Britanije, pokazalo se da je taj glomazan birokratski sistem u stanju da reaguje brzo. Dakle, stvar je daleko više u domenu političke volje, a manje do institucionalnih birokratskih procedura. Da nije tako, grčke krize ne bi ni bilo.
Sada je situacija takva da su sve oči uprte u Berlin, pomalo i u Pariz. Ta kičma EU ima u svojim rukama sudbinu celog saveza, pa i malene Grčke i onih koji se tek nadaju da će im se kroz prste progledati. Neće oštrica kritika prema Grčkoj biti suviše oštra, jer su se poslovne knjige vlada i te iste Francuske ili Nemačke pomnalo frizirale kako bi se razni unutrašnji i spoljni bilansi pokazali boljim nego što jesu, ali su i u Parizu i u Berlinu shvatili da je besmisleno sada upirati prstom u krivce, već je nužno odmah naći rešenje. I ono je, kako sada izgleda, nađeno. Da li će delovati, tek će se videti.
„Evrozona i evro kao zajednička valuta se moraju suštinski reformisati, jer ovakav sistem ne funkcioniše, a ako nešto ne funkcioniše, ili ga promenite, ili bacite u korpu", kaže ekonomista i nobelovac Džozef Štiglic.
Kako navodi nemački „Bild", građani Nemačke, a naročito političko i ekonomsko vođstvo, nekako na evro gledaju kao na nemačku marku koja se proširila na celu Evropsku uniju. Stoga, oni očekuju da će se prema tome sve države odnositi jednako odgovorno kao i Nemačka. To je očigledno bilo suviše idealistički, jer da je Španija to bila u stanju, pezos bi bio kao marka, ili bi u grčkom slučaju drahma bila kao danska kruna.
Sve su češći glasovi građana Nemačke koji govore o željama da se Unija održi, ali da se Nemačkoj vrati njena marka, što bi i de facto i de jure značilo kraj evrozone, a možda i same Unije. Ankete tako govore, ali su odgovorni stručnjaci oprezniji.
„Kad je o Nemačkoj reč, napuštanje evrozone i vraćanje na nacionalne valute bio bi skup i dugogodišnji proces, ali bi raspad evrozone bio i težak politički udarac za Evropsku uniju", smatra dr Karin Han sa Berlinskog instituta za nemačku ekonomiju.
Za vladajuću elitu, puštanje evra niz vodu nije na dnevnom redu. Bar zasad.
Takozvani „Vučiji paket" (pomoć Grčkoj) je lakmus papir opastanka evrozone. Ona pokazuje silne manjkavosti koje su se sad ispoljile u svoj svojoj strahoti. Nemački ministar finansija Volfgang Šojble je navodno sačinio i plan u 12 tačaka kojim bi se ustanovilo specijalno regulatorno telo koje bi nadziralo zaduživanje vlada zemalja članica na stranim tržištima i kontrolisalo uplive sumnjivih finansijskih derivata u poslove država, a upravo to se Grčkoj i ne samo njoj dogodilo.
Ovakvo telo, nadnacionalno, naddržavno, bilo bi dakle na nivou Unije. To donekle korespondira sa stavom Džordža Soroša, predsednika Fonda za otvoreno društvo, koji je u više navrata isticao da, „ako imate jedinstveno tržište, potrebna vam je i jedinstvena valuta. Ali, ako imate jedinstvenu valutu, potrebna vam je i jedinstvena fiskalna politika". To bi značilo da, ako se želi da se ovakvi problemi preduprede, Evropa mora da ima jedinstveno „Ministarstvo finansija", jer ovako je beskorisno da Evropska centralna banka vodi monetarnu, a svaka članica evrozone sopstvenu fiskalnu politiku.
Čak i SAD smaraju da je EU suviše fragmentirana da bi bila efikasna. Njena glomazna, spora i gušuća birokratija, čak i sa Lisabonim ugovorom, davi njenu efikasnost. Sad se postavlja pitanje - da li je fiskalna unija moguća? Da li je to ono što je promovisao Žak Delor, bivši predsednik Evropske komisije kada je uspeo da progura monetarnu uniju u Ugovor iz Mastrihta iz 1992. godine?
Tu se postavlja i pitanje da li je monetarna, carinska i fiskalna unija moguća bez tvrđe političke, a to negde u pozadini preispituje i suštinu opstanka saveza evropskih država.
U svakom slučaju, da bi se ustvrdilo da je „operacija Grčka" uspela, pacijent mora i da preživi, a stručnjaci Evropske centralne banke smatraju da će se to moći reći tek u drugoj polovini 2012. godine.
Sve što se događa sada u Evropskoj uniji značajno se odražava i na region zapadnog Balkana. Dok srpski političari ulivaju oprezni optimizam, govoreći kako će se integracije usporiti, ali ne i zaustaviti, ima i onih koji strahuju da će se pokazati da je Evropa umorna od daljeg proširenja onima koji se za klub privilegovanih nisu kvalifikovali.
Sonja Liht, predsednica Spoljnopolitičkog saveta Ministarstva spoljnih poslova Srbije kaže da je jasno da će „integracije Srbije biti usporene, ali da će ujedno biti kvalitetnije i temeljnije" jer se neće dopustiti da Srbija uđe nespremna u EU. Podsetimo, ceo koren grčke krize nije u recesiji, ili slomu Volstrita, već u činjenici da ta zemlja nije ispunila sve ekonomske uslove za članstvo.
Vrlo je izgledno da novih popusta neće biti.
* CEV magazin je publikacija Centra za evropske vrednosti (Foto: European Parliament, 2010)
