ŠTA JE LISABONSKI SPORAZUM?

Šefovi država ili vlada Evropske unije potpisali 13. decembra 2007. godine u Lisabonu Ugovor o reformi institucija Evropske unije.
Ugovorom se pojednostavljuje mehanizam odlučivanja i rukovođenja u Uniji i omogućava ulazak novih članica. Usvajanjem „Ugovora iz Lisabona” konačno bi bila rešena i duga kriza u EU, nastala 2005. godine, odbacivanjem predloga evropskog ustava na referendumima u Francuskoj i Holandiji, kada su građani tih zemalja EU i na taj način ispoljili strah od „preuranjenog” prijema novih članica, a posebno Turske.
Ugovor će stupiti na snagu nakon što bude ratifikovan u parlamentima zemalja članica Evropske unije. Zasad osnovni problem predstavlja činjenica da je Irska sporazum odbacila na referendumu, dok su sve ostale članice sporazum ratifikovale, ili nameravaju da to učine.
Sadržinom novog akta, EU će se na duži rok stabilizovati kao uravnotežena struktura podeljenog nacionalnog i nadnacionalnog suvereniteta, a za dalju budućnost ostala je mogućnost da EU postane „evropska federacija”, s više centralizovanom političkom, ekonomskom i vojno-bezbednosnom vlašću. To, zasad, posebno odbijaju Velika Britanija i još neke članice EU.
„Ugovor iz Lisabona” treba da odagna i strahove od žestoke i, kako to vide neki slojevi i političke snage Unije, nelojalne konkurencije trećih zemalja i seljenja evropskih proizvodnih kapaciteta izvan EU.
Novi ugovor je suženiji temeljni akt EU od neusvojenog predloga ustava, jer su izostavljeni neki od „državnih” obeležja ustava, kao što su zastava i himna EU. Odluke će se ubuduće donositi većinom, a ne jednoglasno, u 50 novih oblasti koje uključuju pravnu i policijsku saradnju, obrazovanje i ekonomsku politiku. Konsenzus je i dalje potreban za spoljnu politiku, odbranu, socijalna pitanja, oporezivanje i kulturu. Nacionalni parlamenti takođe dobijaju više prava da nadgledaju rad Evropskog parlamenta.
Lideri EU će birati predsednika na petogodišnji mandat, čime će se zameniti sadašnji sistem po kome svakih šest meseci nova zemlja EU predsedava i vodi poslove dvadesetsedmorice. Evropska komisija imaće 17 umesto sadašnjih 27 komesara, koji će biti birani po sistemu rotacije između država na petogodišnji mandat.
„Ugovorom iz Lisabona” utvrđena su i prava građana EU, kao što su sloboda govora i veroispovesti, ali i prava na zaštitu, na obrazovanje, kolektivne ugovore i poštene, pravedne uslove rada. Reč je o socijalnoj povelji, koja će biti obavezujuća za 25 od 27 članica EU, jer su Britanija i Poljska izdejstvovale da budu izuzete od ove obaveze. Poljska je, posle dugih natezanja s ostalim partnerima, dobila i povlasticu da do 2014. ima veća prava pri glasanju nego što to po Ugovoru dozvoljava njen broj stanovnika. Poljska neće morati da prihvati odluke većine u EU, u suštini, do 2017, a potom će odluke biti donošene glasovima 55 odsto zemalja članica i 65 odsto stanovništva Unije od 490 miliona žitelja. Evropski parlament će biti smanjen sa 785 na 750 poslanika i predsednika.

Više о Lisabonskom ugovoru možete pronaći na ovoj internet adresi http://europa.eu/lisbon_treaty/index_en.htm